Mrvica

Kada god sam bila suocena sa fizickim bolom, tesila sam se onom frazom, sve sto boli mora i da prodje. Tako sam godinama oguglala, razvila jako veliku toleranciju na fizicku bol. Jednostavno nisam obracala paznju jer je to uglavnom jako brzo prolazilo. Jedan lek, operacija, par dana lezanja u bolnici i od bola ni traga ni glasa. Ostaju samo oziljci o kojima retko govorim jer me ne doticu. Podsecaju me samo na neku dogodovstinu, anegdotu iz mog zivota.  

Medjutim emotivna bol; kada je ona u pitanju ja nemam pojma kako zapravo trebam da se postavim. Sem da radim na prevenciji pa da ne dozvolim da do nje dodje. Bolje spreciti nego leciti, kaze nas narod. Ali kada dodje do tog bola, kada vas neko povredi, da li postoji ispravan nacin lecenja?

Cekati skrstenih ruku da samo od sebe prodje? Probala sam i ako nisam u startu bila za to. Ne ide, jos je gore. Posle izvesnog vremena neminovno pocinju analiziranja i nivo bola se tako na skali od 1 do 10, mnogo brze penje, pa ga je teze izdrzati. 

Zameniti izvor bola, konkrentno odredjenu osobu, nekom drugom? Probala i to. Mogu da kazem da je taj metod lecenja jos i najefikasniji ali je kratkotrajan, i odnosi se na osobe koje bas i niste istinski voleli. Mislili ste da volite ali u procesu zamenivanja, u procesu eliminacije bola, shvatite da tu osobu niste voleli. Da ste samo bili zaslepljeni. I tu bol prestaje. 

Sta ako posle svega toga vi tu osobu zaista i dalje volite? Nisu vam pomogli ni jedan ni drugi metod.

U tu svrhu, ja sam razvila jednu malu teoriju koja se kod mene pokazala ispravnom. Kada iskreno volite nekog, vi nikada ne prestajete da volite. To osecanje ne nestaje nego je poput materije, energije. Ne moze se unistiti niti iz nicega stvoriti, vec samo moze prelaziti iz jednog oblika u drugi. Cista fizika.

Ovako postavljena situacija mi daje izvesnu dozu leka protiv tog dusevnog, emotivnog bola. Doduse nedovoljnu za potpuno izlecenje ali dovoljnu da se prezivi. Drugo i ne trazim.