Kad prave ljubavi ginu...
Čitave dve godine su prošle, da ih nisam ni osetila. Baš ni tren nečeg nepredvidljivog, nečeg uzbudljivog, zapanjujućeg... A toliko toga se izdešavalo. Ne znam odakle da počnem. Od razloga, mozda? To ipak dolazi na kraju....
Jednom davno, negde daleko, živela je jedna devojka. Ona je imala svoj svet. Kada bi neko pokušao da ga izmeni, uruši, bunila se, vrištala iz sveg glasa. Grizla je, i ljudi su odustajali. Znala je da je mir koji je pronašla samo njen i da niko drugi to ne može videti. Bila je srećna u harmoniji mašte i čula. Divila se intezitetom svojih zapažanja. A onda, kada se najmanje nadala, nesto se dogodilo. To nešto će promeniti i nju i njen svet na način na koji nikada nije ni mogla da zamisli.
Zavolela je. Naivno, potpuno predano, volela je. Za nju, to je došlo iznenada, poput tornada. I isto tako, tog trenutka urušilo dobro utemenjene strukture njegog sveta.
Sada je on bio smrskan, razoren, a ona se prvi put osetila slobodnom. Stege više nisu postojale, granica je bila samo beskarajan pojam univerzuma. Naučila je da veruje. Trenutak je trajao samo sada i nije bilo vremena za kajanja. Počela je da ceni život.
Zaokupirana sopstvenim otkirićima, dozvolila je da neko drugi upravlja njenim osećanjima. Kao da nije znala bolje. Kao da je sasvim svesno išla ka tome.
Baš nekako tada, hladnoća se širila, prazninom koja je bila na mestu onoga što je nekada bilo njeno carstvo.
Skoro panično, pokušavala je da zadrži njega, tu osobu koja je sada imala potpuno vlasništvo nad njenim mislima. Više nije znala gde počinje ona, a gde se završava on. Glubila je sebe strmoglavom brzinom.
Činilo joj se, sto je više potezala, on je više bežao. Kada konačno, više nije mogla da ga stigne, osvrnula se. Videla je samo užasan prizor...slomljenog srca...
Odlučila je da zastane i shvati šta se desilo. Više nije mogla da ga vrati, previše je odmakao. Ta pomisao ju je ostavila zgranutu. Ništa joj drugo nije preostajalo nego da se vrati i suoči sa haosom koji je neminovno nastao.
Dugo joj je trebalo da pokupi parčiće i počne da sastavlja deo po deo. Za to vreme, njen svet je bivao sve manji, sa sve višim zidovima. Ona je postala besna zver zatočena neverovatnim bolom.
Tumarala je, nailazeći na svakakve ljude. Tako je jednog dana srela sasvim običnog, mediokretnog momka, koji joj se osmehnuo dok je pijuckala kafu u bašti jednog obližnjeg kafica. Bio je to prvi gest naklonosti koji je posle nekoliko meseci primetila. Naterala je sebe da razvuče usne u nešto nalik osmehu. Prišao joj je, upoznali su se i popili piće zajedno. Primetila je da je u grudima nešto steže.
Spoznala je kasnije te večeri još jedan frapantan podatak. Njeno srce više nije bilo celo. Nisu svi komadići bili na broju, pa je sasvim ne namerno proverila da li taj nepoznati čovek možda može da popuni rupu koja konstatno izbija vazduh iz njenih pluća.
Ponestajalo joj je vazduha, gušila se, dok je pokušavao da joj se približi. Njegova bliskost, bila je gotovo kobna za nju. Brzinom svetlosti bežala je, sve dokle god nije bila apsolutno sigurna da se on neće sećati ni njenog imena.
Dugo, zaista dugo posle toga nije imala nikakav kontakt sa osobama suprotnog pola. Izbegavala ih je u prolazu dok hoda ulicom, u autobusu je menjala mesta čim bi primetila i jedan primerak muškog roda. Jedino na radnom mestu je morala da ih toleriše. Trudila se da im uvek stavlja do znanja da je njihov odnos samo i iskljucivo, poslovni. Mnoge je to nerviralo, ali ona se jedino tako osećala sigurno u muškom okruženju.
Prolazili su tako dani, nedelje, meseci, a sećanje na bolan osećaj u grudima, polako je bledelo. Činilo joj se da je barem delimično isceljena. Uz zaista dosta napora, makar prividno, vratila je svom svetu nekadašnji sjaj.
Čak se, nekoliko godina kasnije i zaljubila. Nije to bilo ono osećanje, ali je bilo sasvim odgovarajuće. Na njenom srcu rupa bila je skoro popunjena. Shvatila je, da je upravo taj nepresušni izvor ljubavi ono što nju pokreće, za šta se bori. Životarila je tako iz dana u dan, iznova vodeći rat sama sa sobom.
Ubrzo, ozbiljno se razbolela. Doktori su rekli da je u pitanju njeno srce, da mu zaista fizički nedostaje jedan deo. Davali su joj samo nekoliko dana života.
Sada, ona je sedela na pločniku bolnice i čekala. Sklopila je oči i opet, kao nekada počela da mašta. To je bio trenutak ponovnog mira. Osetila je poljubac, nežan, savršen. I ako zatvorenih očiju, prepoznala je ko je. Osmehnula se i otvorila oči. Tada je mu je po drugi put, ali ovoga puta poslednji, rekla: „Volim te“.
1 Komentari |
0 Trekbekovi
Predivno napisano prosto sam se najezio svaka ti cast
Autor Radivoje — 13 Maj 2011, 23:13