Mrvica

......sati, dana, nedelja, meseci, godina. Uzaludno protraćene energije. Jer ja i danas ne umem da procenim šta je to uspešna veza.

Doduše, nekada sam verovala i to mi je bilo dovoljno. Iskreno, duboko verovala u osećanje koje sam nazivala ljubavlju. Potpuno neopravdano, bez i jednog jedinog dokaza, slepo bila vodjena samo i jedino verom u argumentovanost sopstvenih osećanja, odluka, reakcija. Sve sam to pripisivala stanju duha; zaljubljenosti. 

Čini mi se sa ove distance, nisam imala prava na to. Ne, definitivno nisam smela da takav teret stavim na jednu vezu koja se tek razvijala, i naravno pod pritiskom, vrlo brzo je i pukla.

Dakle, činjenica da je taj kreten od mog bivšeg dečka, koji me je toliko emotivno osakatio, bio samnom samo iz koristi, pruža mi mogućnost za završetak. Daje mi odrešene ruke, slobodu da krenem dalje. Medjutim, i pored toga što logika nalaže, nešto u meni još uvek ispituje sopstvenu moć rasudjivanja i izgleda želi da veruje da i dalje postoji onaj pravi. 

I evo posle nekog vremena, i jos nekoliko propalih veza, dolazim do toga da sam ja ta koja ne dozvoljava nekome da to i postane. Kada bolje razmislim, moj sadašnji dečko, u tom smislu, ima dosta potencijala.

Nekako skoro instiktivno, kada je ljubav u pitanju, skloni smo dubokim analizama, i sasvim neprimetno zaobilazimo to osećanje, a da ga predhodno možda i ne prepoznamo.

Jedna od osnovnih nedoumica koje imam kada je ova tema u pitanju jeste, šta je to što nekim ljudima usadi veru u pravu ljubav i naočigled mnogobrojnih razočarenja? I zašto, dok neki sa verom idu iz veze u vezu, drugi su sasvim voljni da se zadovolje osrednjim vrednostima i prihvate trenutnog partnera kao onog pravog, samo zato što im je došlo vreme da se „skrase“? I na kraju, šta je od ovoga bliže pravoj istini o ljubavi koja ima sposobnost da dvoje ljudi veže zauvek?