Mrvica

Koliko god se trudila da sebe ubedim u suprotno, zivot mi iznova i iznova potvrdjuje da ljudi prevazilaze jedni druge. Evo i kako..

U odredjenom periodu u svom zivotu svako naidje na osobu koja mu pomogne da izadje iz jedne zivotne faze i zapocne drugu......Pa recimo da ste u dvadesetim godinama, zavrsavate fakultet, poticete iz relativno male sredine, finansiski jos uvek zavisni od roditelja koje ne zelite da oprecujete time pa ste primorani da vec tada razvijete sposobnost prioritetnog trosenja novca. Pritom izasli ste iz duge veze povredjeni, a opet dovoljno imate hrabrosti da sa tom osobom ostanete prijatelj. Vidjate je, cujete, i polako postajete svesni kako se zivot te osobe nastavlja bez vas, kao da vi nikada niste bili deo njega. Sa druge strane vi stagnirate u svakodnevnici...

A onda se pojavlje osoba u vasem zivotu koja sve to shvata, trudi se da vas motivise, da se nikako ne osetite zapostavljenim, da vase zelje postanu zajednicke..da vas jednom reciju ucini srecnim. U tome uspeva neko vreme, a onda se desi nesto sto ja volim da nazovem...karma..jeste klise, ali bolji naziv za to nemam.

Zapravo, paznja koju vam je ta osoba pruzala dovoljno vas je pokrenula da kada ste nasli posao (samim tim i novi krug ljudi), priveli faklutet kraju, i kada vam finansije vise nisu toliki problem, da vam ona kao takva vise nije potrebna. Emotivno ste prevazisli tu osobu. 

Sada ta osoba na vas gleda kao sto ste vi nekada gledali na onu predhodnu, sa istom nevericom da vise za nju u vasem zivotu nema mesta. I time je krug zatvoren..do sledece zivotne faze.

Ja nikada nisam imala problem sa time da mi ne bitni ljudi postanu prolazni, jer sam vrlo brzo u nasem odnosu videla da ce to i biti. Medjutim imam problem kada osoba za koju sam iskreno verovala da nikada nece postati prolazna, potrosna...to postane. Na kraju, to je ono sto me cini jako nepoverljivom... ;-)