Mrvica

Stari filozofi, umetnici, doktori, pa čak i danjašnja svetkovina sedme umetnosti , nameću nam različite varijacije istog pitanja. Ali i milion i jedan odgovor. Čak nam u njima pružaju savete kako istu pronaći. Dakle, pored svega toga konačana definicija prave ljubavi i dalje ne postoji...Možda nam na kraju ostaje upravo to, da se pitamo...

Za mene, ta potraga je krenula krajnje spontano, intezivno. I posle svakog promašaja, je prestajala. Gubila se nada.

Još od malih nogu devočice slušaju priče, bajke o velićanstvenom princu na belom konju. U stvari, bio na konju ili ne, on se obavezno pojavljuje. Samim tim te devojčice, kada prerastu u devojke očekuju da će se ON ipak pojaviti.

Izlazeći iz jedne propale veze u drugu, sumlja u to postaje sve očiglednija. Ubrzo se pomirujemo sa činjenicom da današnji momci ili nisu čitali, gledali, te bajke ili se nisu pronašli u toj ulozi. Što nije ni čudno, jer dok smo se mi igrale barbikama, pravile im kuće, smišljale velika i skupocena venčanja, oni su se igrali rata, automobilčićima. Čini se da i kada smo igračke ostavili po strani, ta razlika ipak postoji.

I pored toga, polako ali sigurno počinjemo da nekog dečaka iz okoline stavljamo u ulogu Kena. Tada im naravno to ne stavljamo do znanja, ali kako godine prolaze to se namenja. I dalje, koji god da se muškarac pojavi u našem životu ne svesno mu prepisujemo tu titulu.

U malo kasnijim godinama saznanje da su nekada i postojali veliki ljubavnici poput Kazanove ili veliki romantici poput Napoleona i Betovena, pruža koliko toliko utehu. Njihovo postojanje, brojna ljubavna pisma to i potvrdjuju. Sa obzirom da se izjava ljubavi danas smatra privilegijom, nameće se pitanje, da li je razvitak idustrije, tehnologije polako ali sigurno ubijao romantiku?

I kako onda očekivati da nas muškarci razmeju i shvate našu potebu za večnom ljubavju? Možda smo mi te koje su prerano počele da sanjaju, pa i dan danas očekujemo ne moguće?

Medjutim oko nas su bezbroj primera da se danas, savršeni spoj dve osobe suprotnog pola ipak može desiti. Upravo nas to tera iz jedne veze u drugu. Zato se i trudimo da one opstanu. Svesne toga ili ne, od samog početka leptirići u stomaku nas teraju da idealizujemo i u toj osobi vidimo onog pravog. Tek kada taj osećaj nestane i sve te mane koje su bile ne odoljive postanu ne podnošljive, shvatamo da to nije to. Ali upavo tada bi trebalo da se radja ljubav. Ili kao bi Erich Fromm rekao: „ Ne zrela ljubav kaže, volim te jer mi trebaš, zrela ljubav kaže, trebam te jer te volim“.  

Sa tom konstatacijom dolazi i sam pojam prave ljubavi. Ne one čiste, platonske, već one koja postoji sama za sebe. Kada ljubav počne svoj život, van domašaja ljubavnika, onda ona i opstaje. Taj stav dele mnogi romantičari, poete, boemi itd, ali u moderno doba shvatanja se menjaju. Danas je ljubav jednostavna. Volis i voleće te. Sasvim zadovoljni time ide se iz veze u vezu. Ne razmišljajući da se ljubav radja, da nije stvorena ni iz čega. Nismo se mi rodili naučeni da volimo. Tu se postavlja pitanje. Zasto je cilj naći ljubav za koju nije potrebno truda, i automacki je smatrati pravom? Način života je možda uticao na to. Jer kako danas postoje speed sastanci, možda postoje i speed ljubavi? Jer nikada nije bilo veće mogućnosti za pronalaženje prave druge polovine, a opet nikada manje vremena da se u to i uveri. Čini se da je brzo odustajanje od ljubavi povezano i sa brzim načinom života. I ko još ima vremena da se trudi i analizira osobu sa kojom je, kada postoje drugi piroriteti. Nekako očekujemo da će sve samo desiti, i ako se ne desi ide se dalje . U nove ljubavi. Sve dok se jednog dana ne probudimo u kasnim tridestima, sa fenomenalnim poslom, svojim stanom, kolima, hej ako sve ide po planu možda i sa bmw motorom. Ali bez partnera pored sebe sa kojim bi sve to podelili....