0601
Intuicija; onaj osećaj u grudima, stomaku, kada vas na sekund preseče delić šire slike i istine.
Ljudima sa strane to vaše štreckanje uglavnom izleda kao paranoja, što i sami sebi govorite. Okidači za ovu pojavu su razni i o njima nema svrhe govoriti.
Ovoga puta pisaću o tome, šta mislim, koji je razlog za postojanje intuicije u odnosima medju ljudima i njeno uporno sabotiranje.
Prvi put kada sam je, u tom smislu, postala svesna bilo je kada sam osetila prvu emotivnu povezanost u vezi sa tadasnjim momkom.
Mesecima sitni okidači oko mene su palili lampice signalizirajuci da u nasem odnosu nešto nije u redu.
Naravno kada bih na te sitne znakove odreagovala, kao povratnu intormaciju uvek bih dobijala, pogodite sta? Epitet paranoje.
Dugo mi je trebalo nakon prekida tog odnosa da shvatim poentu.
Pa hajde da predjemo na stvar. Čemu to signaliziranje ako gotovo uvek odlucimo da ignorišemo te znakove?
Odgovor je vrlo jednostavan.
Zapravo, čini se da je to mehanizam, način na koji naš mozak štiti sebe. Evidentno je da, neočekivano, odnosno, negativno iznenađenje izaziva ogromnu količinu stresa pa nas sopstveni mozak priprema, dajući nam na kašičicu slike onoga što sledi.
Razlog zašto te slike konstantno sabotiramo je verovatno iz straha da će se upravo to što smo osetili i dogoditi. Doduše i okolina nam to olakšava time što nas tapše po ramenu smišljajući zajedno sa nama izgovore koji će demantovati tu našu intuiciju.
A mi, mi možemo samo da se trudimo da je čujemo, vidimo, osetimo, i možda će nas nekada neki emotivni krah manje zaboleti.
Danas, moram priznati da moja intuicija vršti neke lepe stvari kada smo moj čovek i ja u pitanju. Ćutim o tome jer me do sada nikada nije izneverila.
Mada ruku na srce, kad kad se zapitam, da li mi to ona možda šalje neke pogrešne slike.
Mislim, ipak sam i ja samo žena :-D
Toliko od mene za sada :-)
1 Komentari |
0 Trekbekovi
