Mrvica

Sumorno jesenje po podne. Kiša nikako da stane. Koliko samo iritira taj tupi zvuk teških kapi što sporo udaraju u prozore. Jedna, po jedna polako padaju na tako suv asfalt. I taj smrad isparivanja zemlje; Bože koliko mi se sve to gadi. Sve, i ova kuća, i ovi ljudi oko mene koji su samo senka onih osoba koje sam nekada poznavala i volela. Ovo nebo što nikako da prestane da plače, ova ulica što liči na nekakav izlaz, ali na njenom kraju shvatite da je i ona slepa, baš kao i svi oni koji veruju da ona vodi nekud. I ove ptice što lete tako slobodne, tako lake, tako srećne. Zavidim im. 

Osećam kako mi glava puca, uzimam tablete za spavanje i polako se spuštam na krevet koji je tako bučan, tako krut. Pokušavam da zaspim. Snažno zatvaram oči skoro do bola, ali ne vredi, okrećem se i uzimam još jednu tabletu. Napokon, kao u anesteziju upadam u neobično prazan san.

Nekoliko sati kasnije bude me teški zvuci nečijih cipela. Ne pokušavam da vidim ko je, ustajem kao ukočena kao starica kojoj se bliži kraj. Na kraju krajeva u duši ja to i jesam. 

Polako bolnim pokretima skidam sve sa sebe, ne obraćajući pažnju na prisutnu osobu u sobi. Ona mi se užasno sporo približava da počinje da me čini nervoznom. 

Koliko bih samo volela da sam sada negde drugde, sa nekim drugim. Kako bih videla, osetila to predivno osećanje ljubavi. Ovo telo što mi se sve više približava, tako mi se gadi, tako a ne mogu, ne smem da ga zaustavim. Ostajem potpuno nepomična, dok mi taj smrdljivi dah mili kroz telo. Ubrzo zatim, dahtanje se urbzava, dok mi jaki pokreti razaraju utrobu. Kada je sve gotovo, ležem opezno na moju sranu kreveta, i počinjem da povraćam tako intezivno da ubrzo zatim padam u nesvest. 

Osoba pored mene mirno spava, naizgled mrtva, ali nažalost još diše. A tako sam nekada bila srećna, tako sam se radovala, verovala najslađim rečima. Zanešena kao nekakvim ludilom, bez glave predala svoju mladost, svoj osmeh, svoju radost, svoje sve. 

Budim se jako rano, čak je i sunce još spavalo, tako tiho, tako mirno. Oblačim se brzo jer ne želim da provedem više ni jedan tren u ovoj sobi. Još jedan dan u ovoj kući užasa je počeo.