Mrvica

Prošlo je od tada, evo već punih sedam godina. Čudno je, osećaj ovde je potpuno isti, kao da je vreme stalo. Svaku stazu, svaki koren, grančicu sam zapamtila, i sve je jos uvek tu.
Pogledom opipavam okolinu, procenjujem teren, osluškujem predivnu tišinu.  Borim se za dah, jer je vazduh toliko redak, skoro da se može okusiti. Okrećem se oko sebe ne bi li primetila i jedan dokaz da se nisam vratila kroz vreme. Da, upravo takav sam imala doživljaj. Čak su mi i lokalne ptice izgledale poznato…

Dok se sa užasnim naporom penjem uz kameni put, pokreće me misao da su još i stari Grci ovo mesto smatrali mitskim. Sećam se osnovne škole, priče o Zevsu I ostalim bogovima gore na samom vrhu. Podižem glavu pokušavajući da doprem dotle, medjutim još se moram pomučiti da bih stigla do mesta za koje se nekada verovalo da je raj.

I ja sam u to verovala kada sam prvi put kročila ovde. Imala sam svega trinaest godina. Tada mi je sve ovo bilo magično, nestvarno, i još uvek je. Ta činjenica me ne izmerno raduje, budi mi nadu da možda još uvek umem da maštam.

Neverovatno je sve ovo. I ovaj pejzaž i osećaj kao da ti se vrti u glavi, I miris trave, cveća, koji je nekako drugačiji nego kod kuće. Primećujem i ljudi oko mene su veseliji, ljupkiji, i svi imaju jedan cilj; da se popnu na vrh i vide mogu li da dotaknu ne dotačivo.

Koncentrišući se na disanje, umalo da ne primetim da sam svoju grupu, zajedno sa vodičem, ostavila iza sebe. Usporila sam ne bi li me stigli…

U tom trenutku, osećala sam se kao da sam u usporenom snimku. Odjedanput, pomutilo mi se pred ocima. Sledeće čega se sećam je zvuk nečijeg glasa koji mi govori da otvorim oči. Izgleda da je kombinacija dehidratacije i čistog vazduha na koji nisam navikla, bila dovoljna da me, opet i ove godine odvrati od nastavka egizibicije.

    
Ali sledeće godine ću sigurno uspeti da dodjem do vrha…..dajem svoju reč!