ANA
Hladno vreme, ne dostatak fizičke aktivnosti, raznorazne gozbe. Zima nam uvek pored snega, standarnih poklona u vreme praznika, donese i par kilograma viška. Kažu doktori to je sasvim normalno, čak i poželjno. Ipak ko će odoleti svim tim slano- slatkim poslasticama? Doduše ima i takvih.
Kako su dijete sve prisutnije u životima iole savremenih devojaka, mnoge prilikom prelaska zime u proleće, prelaze iz zdravog načina života u anoreksiju. Baš ovo razmišljanje me je navelo da potražim na internetu nekoliko prostih činjenica o ovoj bolesti. Kako sam listala stranice na google-u pronalazila sam razne definicije koje su mi manje više bile poznate. Onda sam sve češće nailazila na postove nekakvih foruma, o tome kako izgubiti kilograme, kako izdržati 48 sati bez hrane i slično. Negde se tu našao i link, prečica do sajta koji me je potpuno zgrozio.
Pro Ana, skraćenica od pro anoreksija. Sam naziv stavlja do znanja o čenu se radi. Online podrška devojaka koje su, “izabrale anoreksiju kao način življenja”. Ana, kako se predstavlja administatorka ovog i sličnih sajtova, podstiče devojke “da žive sa Anom”. Tu se nalaze nekoliko pravila za vodjenje ovakvog života. Pored brojnih saveta kako zavarati okolinu, i sakriti svoje stanje, inspirativne slike, kako su ih nazvale, pružaju tim devojkama potrebnu motivaciju.
Užasni prizori neuhranjenih tela naišli su na odobravanje i podršku ovakvih sajtova. Ono što me je najviše iznenadilo su komentari momaka koji takodje žele da udju u začarani krug anoreksije. Pomoću reči hvale i podstreka mnogih članica, većina i uspe u tome. Podatak koji je iznela jedna od “Aninih prijateljica” je da će se, čak i ako završi u bolnici na čevčici za hranu, kada izadje odatle, momentalno vratiti svojim starim navikama.
Amerikanci, Englezi, Italijani, Nemci…lista se samo nastavlja. Sajtovi ovakve sadržine su razprostranjeni širom zemaljske kugle, vodeći bezbroj devojaka, a i momaka ka samouništenju.
Hiljade i hiljade registrovanih članova imaju samo jedni druge, jer sudeći po njima,”Ana jedina prijateljica koja razume i poštuje njihov izbor” . Ko zna koliko još ljudi čita, prati i primenjuje mnoge intrukcije, koje savim sigurno, vode u smrt.
Imajući u vidu psihološku ne stabilnost ovakvih osoba, mnogi su, nažalost skloni i suicidu. Tračak nade pruža činjenica da isto tako postoje anti pro ana sajtovi, na kojima se uglavnom nalaze ispovesti već teško obolelih anoreksičara. Nadajmo se da će potresne životne priče, makar nekolicnu navesti da udju u koštac sa podlom bolesti i ponovo zažive.
