Mrvica

Ponekad je jako korisno staviti prst na čelo i zapitati se. Kada tačno počnemo da trenutne ljubavi poredimo sa bivšim? I to ne sa svakom, već sa onom prvom pravom ljubavi. I zašto to radimo? Svi smo svesni da je jako ne zahvalno očekivati da u novoj vezi pronadjemo ono staro. Ali opet, 90% nas bi prevarilo sadašnjeg partnera ukoliko bi se "prva" ljubav ponovo pojavila.

Kako onda sačuvati vezu od ove pojave, i kako je izbeći? Medjutim svi imamo bivše i hteli to ili ne, oni jesu uticali na emotivno sazrevanje i nas i našeg partnera. Što me dovodi do toga, da bi možda trebalo da im budemo zahvalni, jer smo pored njih naučili da volimo? A u krajnjoj liniji, možda te prve ljubavi, sada posle nekog vremena ne bi bile iste. Uglavnom to ispadne tako. Ostaje samo iluzija, sećanje na osećaj koji smo imali. I to ne bi trebalo da ugrozi nove ljubavi, već naprotiv da ih ojača, zar ne?

I kada pogledam u nazad, sve moje veze, momci su se u neku ruku takmičili sa onim prvim pravim osećanjem. Ne znam da li je to ne zahvalno, ali je tako. Milion i jedan put sam se zapitala kako onda da u vezi koja funkcioniše super, zadržim onaj osećaj leptirica u stomaku? Kako da stvorim ljubav? Da budemo iskreni jako malo ljudi će se boriti, jer boze moj, čemu onda cimanje kada je danas toliko lako naći novu devojku ili decka.

Zato sam sve češće primećivala da je mozda razlog cele ove teme, tog poredjenja, upravo potreba da se voli i da se bude voljen istim intezitetom. Ne obuzdano, potpuno, naivno, celim svojim bićem, i bez straha od povredjivanja. Baš kao kod prve prave ljubavi. Da li je to moguće sada kada smo sazreli i shvatili da ljubav nije idealna, da ume da boli mnogo više nego najgori fiziki bol? Ali to je tema sama za sebe. 

Da rezimiram, iz svake veze bi trebali da izadjmo, jači, mudrji, a u krajnjoj liniji i svesniji onoga za čime težimo. Bar bi tako trebalo da bude. Bilo kako bilo nekada je zaista bolje te bivše prve ljubavi zadržati tamo gde im je i mesto...u srcu...