Mrvica

Leto , cini mi se ranih devedesetih, ako se dobro secam. Imala sam najvise cetiri godine. Citav taj period obelezio je moj boravak u vikendici koju smo imali nadomak grada. Secam se, prelepog cveca koje je moja baba gajila. Smesno je ali najupecatljivije cvece je bilo neko zbunasto, koje je sa godisnjim dobima menjalo boju. U mojim decijim ocima to je izgledalo carobno.

Vreme koje sam tamo provodila bilo je veoma usamljeno za jedno dete. Baba, deda, brat i ja. Nekako to mi nije bilo dovoljno, s obzirom da sam bila jako zivahno dete. Cak sam i glavu razbila pokusavajuci da se sama igram sa jednom okolnom lutajucom mackom. Tada sam verovatno razbila i svoj strah od lekara i hiruskih intervencija. Moje prvo usivanje. Doduse pre bih rekla da mi kao tako maloj nisu nikada ni usadili taj strah. Ali zato i danas ne preferiram macke. :-)

Bilo kako bilo ja sam bila presrecna kada se u kucu do nase uselila porodica izbeglica iz Bosne. Mama, brat i sestra. Dobila sam svoju prvu drugaricu. Bila je nekih desetak godina starija, ali to meni nije bilo vazno. Imala sam sa kim da se igram i provodim vreme kada su mi mama i tata nedostajali. Secam se njenog lika kao kroz maglu.

Ne, zapravo, trebalo mi je dvadeset godina da je se setim. Da se setim tih nasih igranja, koja su se desavala uvek kada smo bile same, a trajale su jako dugo. Mesecima. Na moju srecu samo dve scene su mi se urezale u secanje. Jedna, kada sam postala svesna da ce to nesto da se desi sa njenom namerom. Nasle smo se same u sobi, i kada je ona u sred dana navukla roletne, znala sam sta sledi.

Bila sam sigurna da se ona tako igra samnom. Da su takva pravila. Bez odece, pipkacjuci onog ko je mladji. Bilo je jos tu cega. Jasno vam je da sam u toj prici ja bila mladja.

Druga scena cini mi se vremenski je veoma bliska ovoj. Takodje smo bile same u sobi. Moja baba bila je na spratu ispod u letnjoj kuhinji. Veoma grubo me je spustila na pod, gotovo da me je gurnula, izmedju fotelje i sanduka, ostave za posteljinu, i skinula me. Ostalo vam je jasno. Pretpostavljam da me je sve to zabolelo i da sam jauknula, jer je sledeceg trenutka moja baba usla u sobu i zatekla taj prizor. Nju je izbacila iz kuce a mene istukla, plakajuci, kukajuci. Secam se dok me je tukla kroz plac je govorila koliko je to sramota i koliko to nije normalno. Kao dete od maksimum cetiri godine, bila sam prestrasena vise njenom reakcijom nego bilo cime. Odlucila sam da kazem mami cim se budemo vratili kuci. Tako je i bilo. Znam da sam se vrlo brzo nakon toga, jedno vece uvukla kod nje u krevet i skupila hrabrost da joj kazem. Mislila sam, bolje ja da joj kazem nego baba.

Naravno, ispostavilo se, evo dvadeset godina kasnije, da ja to uopste tako nisam objasnila mojoj mami, pa je zena ostala zgrozena kada sam nedavno pricala sa njom o tome da su mi se neka secanja iz detinstva vratila, ubedjena da su moji znali a da su jednostavno odlucili da ne reaguju. Izlisno je reci da posle one druge scene koje se secam, ta devojcica nikada vise nije usla u nasu vikendicu a moja baba je sa sobom u grob odnela to sto je videla.