Mrvica

Sedela sam na terasi i gledala prelep dan koji je poceo. Prelep, suncan januarski dan. Kafa koju sam drzala mi je grejala ruke i misli su mi odlutale. Razmisljala sam o prizoru u koji sam gledala. Vreme kao da se slagalo sa mojim raspolozenjem. Razmisljala sam o tome koliko sam srecna od kada sam izvesne odluke donela u svom zivotu. Dala sam otkaz na poslu, posvetila se pisanju, spremala ispite. Pored toga, osecala sam voljenom, vise nego ikad.

Buducnost me odjednom nije plasila, nisam je se bojala. Nisam o njoj razmisljala. Fokusirala sam se na trenutak.

Posle ozbiljnog razgovora, posle nove godine, uvidela sam da pored sebe imam coveka. Muskarca, ne momka, decka, i trenuci sa njim od tada su mi se cinili kao Boziji dar, kao nesto sto sam davno u nekoj karmickoj jednacini zasluzila. Kao da je on nagrada za sve ono dobro sto sam cinila u predhodnim vezama.

Shvatila sam koliko smo mi poseban par. Imamo precutnu povezanost koju malo ko ima  danas. Znam da bez njega ne mogu i ako vrlo cesto jesam; fizicki. Znam da on bez mene ne zeli. Volimo se i to je cinjenica. Da li i koliko dugo cemo funkcionisati, ne znamo, ni on ni ja, ali ovo trenutno toliko prija da se evo i sada smesim secajuci se fenomenlanog osecaja koji sam imala u subotu kada me je zagrlio.

Mozda jesam zelena, kao sto on ima obicaj da kaze, ali barem znam da su moja osecanja sazrela i sva sreca pa imam njega koji je tu da tu moju zelenost boji svim mogucim bojama koje dani, meseci, godine, nose.

A ja sam tu da njega podsetim, da zivot nije toliko monoton, crn i beo, da jos uvek mastaranja postoje. Da ga podsetim da jos uvek postoji to dete u njemu, koje je bilo toliko svestrano i kreativno. I za kraj, da ga podsetim da je poseban.