Mrvica

Nova godina je blizu, evo pahulje je najavljuju. Prvi sneg je počeo da pada, baš kao i svake godine. Ne znam zašto ali ovaj beli prizor mi unosi strah u kosti. Mogu i da ga osetim. Stvarno ne volim ovaj perod. Nisam to ranije primetila, ali užasava me pomisao na novogodišnju noć. Plaši me mogućnost da ću biti sama, jer ja to više i ne umem.

Predhodne dve godine, proslavljala sam sa tadašnjim momcima. Kako to patetično zvuči, doduše to je suvoparna činjenica. Izaći iz duge veze, i odmah zatim tragati za nečim čega nema je neverovatno jadno. Bas tako, jadno je očekivati od dečka koga vidite po prvi put da nije toliko površan, da poželi da vas bolje upozna, ili možda nije? Ali, ja nisam takva, ne očekujem ništa, osim onoga što znam da mi sleduje.

Vodjena time, razočarenja su sa mene predstavljala apstraktan pojam. Smatrala sam da je to dokaz slabosti. Iskljucivo je realističan način razmišljanja za mene bio produktivan. Ostalo sam prepisivala emocijama, koje su i ovako promenljiva kategorija. Trudila sam se da dam smisao, svrhu svemu. Počevši od samih misli, pa sve do njihovog sprovodjenja u dela. Zakljucila sam da je istinska mudrost, zapravo mogućnost pojedinca da iskontroliše svoje emocije. Medjutim, nikako mi to nije polazilo za rukom kada nekoga zavolim.

Nije se dešavalo često, ali svaki put bi na meni ostajao beleg. Nešto poput ratnih ožiljaka. Možda zvuči kliše, ali nisam umela umereno da volim.

Sada se postavlja jasno pitanje; šta se to promenilo? Jednostavno, odrasla sam. Prihvatila sam sopstvenu slabost, ranjivost, kao sastavni deo mene. Naučila da živim sa porazima, da me oni čine, jačom, otpornijom. Suočila sam se, oči u oči sa svojim manama. Krenula u životnu misiju da one koje mogu, iskorenim.

Jednom mi je moj najbolji prijatelj rekao, da je sama težnja ka usavršavanju dovoljna, jer apsolutno savršenstvo nije dostižno, ali sopstveni progres na putu ka njemu, je ono što izdvaja elitu.