...
Čitave dve godine su prošle, da ih nisam ni osetila. Baš ni tren nečeg nepredvidljivog, nečeg uzbudljivog, zapanjujućeg... A toliko toga se izdešavalo. Ne znam odakle da počnem. Od razloga, mozda? To ipak dolazi na kraju.
Jednom davno, negde daleko, živela je jedna devojka. Ona je imala svoj svet. Kada bi neko pokušao da ga izmeni, uruši, bunila se, vrištala iz sveg glasa. Grizla je, i ljudi su odustajali. Znala je da je mir koji je pronašla samo njen i da niko drugi to ne može videti. Bila je srećna u harmoniji mašte i čula. Divila se intezitetom svojih zapažanja. A onda, kada se najmanje nadala, nesto se dogodilo. To nešto će promeniti i nju i njen svet na način na koji nikada nije ni mogla da zamisli.
Zavolela je. Naivno, potpuno predano, volela je. Za nju, to je došlo iznenada, poput tornada. I isto tako, tog trenutka urušilo dobro utemenjene strukture njenog sveta. Sada je on bio smrskan, razoren, a ona se prvi put osetila slobodnom. Stege više nisu postojale, granica je bila samo beskarajan pojam univerzuma. Naučila je da veruje. Trenutak je trajao samo sada i nije bilo vremena za kajanja. Počela je da ceni život.
Zaokupirana sopstvenim otkirićima, dozvolila je da neko drugi upravlja njenim osećanjima. Kao da nije znala bolje. Kao da je sasvim svesno išla ka tome.
Baš nekako tada, počela je da oseća hladnoću, praznine koja je bila na mestu onoga što je nekada bilo njeno carstvo. Skoro panično, pokašavala je da zadrži njega, tu osobu koja je sada imala potpuno vlasništvo nad njenim mislima. Više nije znala gde počinje ona, a gde se završava on. Gubila je sebe strmoglavom brzinom.
Činilo joj se, što je više potezala, on je više bežao. Kada konačno, više nije mogla da ga stigne, osvrnula se. Videla je samo užasan prizor...slomljenog srca...TO BE CONTINUE....
