Mrvica

Tako bih pocela danasnji clanak. Naime nesto sto me inspirisalo da pokrenem ovakvu temu, desilo se pre neki dan.

Setala sam jednim delom ade, posto je moja drugarica vec pozamasno kasnila pa sam ubijala vreme. Naravno da sam izgledala kao cudak koji cupka u mestu dok ga prolaznici zaobilaze.

Kada eto u susret meni ide jedna potpuno, ali potpuno ocaravacjuca pojava. Crn, visok (onako taman ), fenomenalno gradjen, sa tako blistavo belim zubima. Jebeno blistavim! Njegovi zubi su se sijali u krugu od kilometar! Da li je potrebno napomenuti da sam ja bila skockana kao nikada u zivotu. Kao da sam znala.

Okrenula sam glavu na drugu stranu, onako neobavezno sacekala sam  nekoliko sekundi i potom je vratila. Pogled pravac u njegove savrsene oci.

Polako je prilazio i kroz masu drugih ljudi nekako je dosao do mene. NIje skidao osmeh sa lica. Pruzio mi je ruku i rekao da se zove Nemanja. 

U tom trenutku prisustvo hemije je moglo da se oseti u vazduhu oko nas.  Caskali smo tako vrlo dugo. I svakim minutom me je sve vise odusevljavao. Svojim stavovima, otvorenoscu, smeloscu, šarmom...ma jednostavno,  svojom sposobnoscu da zavodi. Da me drugarica, koja je tada vec stigla, nije povukla u stranu, rekla bih mu da me zeni :-P. Po prvi put, savrsenstvo servirano u jednoj celini! 

Naravno da to njemu nisam stavila do znanja. Cak sam ga i odbijala od sebe. Nisam mu ni broj telefona dala kada mi je trazio! Zasto? Ne znam... Mozda zato sto je isuvise perfektan, pa bih se pored njega osetila kao nistavilo. Mozda jer nisam zelela da taj predivan trenutak upropastim nekim zastrasujucim saznanjem o njemu....

Sve u svemu, nas dve smo nastavile svoju setnju. A Nemanja, pa ostace upamcen kao sinonim za najlepse musko ime na svetu ....