Mrvica

Zaista je interesatno koliko ljudi teže da se dopadnu jedni drugima, pa ubrzo postaju kopije . Svedoci smo da su se odnosi izmedju ljudi totalno pomerili. Danas se više ne pravi razlika izmedju, prijatelja, drugara ili ortaka i poznanika. Stavljamo ih u isti koš. U krajnjoj liniji odvajamo to društvo ili 'ekipu' samo i iskljucivo prema popularnosti ili nečemu što se naziva cool faktor. Ovo se u glavnom odnosi na tinejdžere. U kasnijim godinama selekcija biva malo oštrija. Biramo ljude koji su nam slični.

Ali da ne bi skrenula sa teme, dolazimo to činjenice da je svaka individua, upravo to. I da smo svi mi individualci. A u skladu sa danjašnjom narcističkom kulturom to se podrazumeva. Slavimo svoju jednistvenost, a zapravo ne vidimo koliko ličimo jedni na druge.

Evo primera. Dve osobe se upoznaju u krugu zajedničkih prijatelja. Dakle jako malo znaju jedno o drugom. Uzmimo u obzir da su to dva muškarca. Obojica će uglavnom prvo pričati o količni alkohola koju mogu ili su već popili, o svojim automobilima (ako ih imaju). Tek nakon toga dolaze na red pitanja poput, koje se godište, imaš li devojku, koliko već ideš u teretanu i kada si zadnji put kresao ( da se izrazim žargonski). Što dovodi do toga, da su možda muškarci mnogo suetniji od žena?

Jer da budemo iskreni čemu ta večita gluma i takmičenje ko je veći frajer? Dokazivanje muškosti? To donekle podseća na zivotinjski svet, kada se bore za titulu alfa mužjaka.

Slično vidimo i kod devojka. Uglavnom će početi da diskutuju o tome da joj je neki super frajer prisao kako i kada, koliko ima obožavaoca na facebook-u, koliko joj dobro stoje nove farmerke i slično.

Na kraju se sve svede na to da se potpuno ulizuju jedni drugima. Govoreći da vole iste stvari i ako im je baš sve jedno.

To se još bolje odrazuje kada je u pitanju muško-ženski odnos. Koliko ste samo puta čuli, pa srećo i ja navijam za taj tim, i ja obožavam istu pesmu i ako ne razmem reči. Ili, ljubavi naravno da bih išao u grad sa tobom da razgledamo izloge, a u stvari bih radije da se mazimo kod mene itd. I to sve pretvarajući u nekakav gest, znak pažnje prema voljenoj osobi.

Pa čemu sve to? Zar se iskrenost i otvorenost izgubila?

I konačno, kako onda ne biti čudak a ipak imati svoje čvrsto ja? Da li je to u opšte moguce u ovom svetu gde se različitost kudi, a pritom 'jedinstvenost' veliča?