Mrvica

Danas posle toliko vremena imam osećaj da ponovo dišem. Sunčevi zraci su me probudili, a glavobolju na koju sam navikla, skoro i da nisam osetila. Podigla sam glavu bacivši pogled kroz prozor. Slika predamnom, tako propuštena kroz moje oči izgleda prelepo. Mnogo je lepša nego što se sećam.

Ogroman grad, milion mesta za divljenje panorami. Za mene, baš ova sobica predstavlja najsavršenije mesto. Tačno ovde gde sam sada stajala, pored prozora, pre šest godina, po prvi put sam, totalno bez naznake, neplanski, ugledala svoju budućnost....

Bilo je to nešto posle proslave nove godine, imala sam dvadeset i kusur godina, i čitav život pred sobom. Decko sa kojim sam uživala, koga sam počinjala da volim, stajao je preko puta mene u novogodišnjoj noći. Sećam se da sam, u trenutku kada je sat otkucao 00:00, a on otvorio šampanjac, pomislila koliko sam srećna. Bez obzira što početak naše veze nije bio bajan, zajedno smo uspeli da prevazidjemo sve što bi nam se našlo na putu. Neverovatno sam bila ponosna na to. Medjutim, tek nekoliko minuta pošto su ove misli prošle kroz moju glavu, zazvonio mi je mobilni telefon.

-          Halo.

-          E, ’de si mala. Srećna ti nova.  Šta radiš?

-          Sa Dušanom sam, kod njega.

-          Aha, dobro. Mislio sam, ako želiš da popijemo piće.... ja ću biti u gradu za nekih dva sata?

Tišina...

-           Iiii, šta kažes?

-          Ništa. Ti vrlo dobro znaš šta osećam prema tebi, a isto tako znaš i zašto ne mogu da se...

-          Ne možeš ili nećeš? Ima razlike.

-          Ima, zato sam i rekla da ne mogu. Pa i sam si rekao prošli put kada smo se videli, ti uskoro ideš i...

-          Da, ali sam rekao i da želim da vreme koje mi je ovde preostalo provedem sa tobom. Ja stvarno ne znam gde je tu problem?

-          Problem je u tome, što sam sada u kupatilu mog dečka i pričam sa bivšim o tome da...

-          Ga prevariš? Stvarno više; mislim da smo ovo prošli milion i jedan put! Nina, ukoliko zaista smatraš da varaš osobu koju ne voliš sa osobom koju voliš...Pa pre će biti da ti varaš mene s njim!?

-          Nemam ja vremena za ovo. Vidi, primetiće da me nema, a i u ostalom šta više imamo da kažemo jedno, drugom sem...

-          Zbogom? Ma daj, ni ti ne veruješ u sva ta patetična sranja, ali ok, želim ti sve najbolje. I da, želim ti da se u ovoj godini udaš...

-          Hahaha, kako da ne..čoveče ti kao da me ne pozn...Halo, halo!

Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan.

I ako sam znala da je načuo makar delić razgovora, Dušanu nisam rekla ni reč, samo sam se nasmejala, a on je imao iznenadjenje za mene.

-          Zatvori oči i ne viri.

-          Dobro, neću ništa videti, mada sam ja poklon od tebe već dobila.

-          Možes sada da se okreneš.

-          Šta je ovo?

-          Hm, ne znam, otvori kutijicu i videćeš.

-          Prsten?!

Ovo je zapravo bio prvi put da me je neko zaprosio . Tada sam zaćutala. Ništa, apsolutno ništa mu nisam rekla. Pitam se da li bih i danas znala da mu odgovorim? To veče premotavam u svojoj glavi iznova i iznova. Nešto nedostaje, slika nije potpuna. Možda ako sećanja vratim samo nekoliko nedelja u nazad.

Sedimo na klupi, pričamo, smejemo se, razmenjujemo stavove o životu, ljubavi, prevari. Hemija izmedju nas još uvek je mogla da se seče nožem. Toliko je bila očigledna. A ja sam toliko želela da me poljubi, da mi kaže da ostavim sve i budem sa njim. Na trenutak mi je prekinuo misli.

-          Šta bi bilo kada bih te sada poljubio?

-         Ne znam. Uostalom, ja sam sa Dušanom.. 

      U pola reci, privukao me je sebi i poljubio me. Strasno, jako, intezivno, agresivno ali nežno. Kako samo on ume. Čini mi se da još uvek mogu da osetim njegove usne na svojim. Nisam želela da se odvojim od njih, od njega. Nakon nekoliko minuta, opijena ali svesna svega, čula sam kako mi govori...

-          Neću da pomisliš da je ovo nešto više od poljupca. Mi i dalje nismo zajedno, a ja se još malo selim...

-          Ej, ne brini, ovo ništa ne znači, a i trebalo bi da se nadjem sa Dušanom, sigurno me čeka.

Prekinula sam ga, okrenula glavu i ustala sa klupe. Hodali smo tako; on je pričao, ja sam slušala. U jednom trenutku me je uhvatio za ruku i uvukao u obližnji ulaz. Ljubio me je, a ja sam imala osećaj kao da me ljubi po prvi put. Vreme je stalo, srce mi je kucalo ubrzano, nisam mogla da dodjem do daha, i uzivala sam u svakoj mikro sekundi tih poljubaca. Nešto je u njemu opet probudilo nešto u meni.

Čudno je kako u trenutku misli mogu da odlutaju toliko daleko. Trgla sam se nazad u stvarnost ali mi je i dalje osmeh bio na licu.

-          E guzonja, čime sam zasužio ovakvu sliku?

Prišao mi je i zagrlio me. Nigde se nisam osećala tako sigurno kao u njegovom zagrljaju

-          Sliku, kakvu sliku?

-          Pa vidim da o nečemu razmišljaš i smeješ se. Znaš da imaš lep i zarazan osmeh.

-          Setila sam se našeg poljupca, onda na klupi u Bg-u. Sećaš se?

-          Bože, naravno da se sećam! Posle dva meseca sam zapalio ovde, za Nemačku.

-          E, a da si me tada pitao, mislis da bih posla sa tobom?

-           Ne znam, ne bih baš rekao. Bila si zaljubljena u Dušana do ušiju.

-          Pa nisam, ali ne bitno je.

-          I nije bitno... došla si i znaš koliko si mi bitna. Nemamo mnogo ali ...

-          Nemamo ali polako kada napokon zavrsim ovaj jebeni roman eto nama depozit za stan.

Reči nam više nisu bile potrebne. Samo smo se pogledali i sve je bilo jasno.

Ove godine koje sam provela sa njim su me naučile da ne pričam mnogo, da osluškujem svoj instinkt i na tome sam mu neizmerno zahvalna.

Pogledala sam u njegove zeleno-plave oči i sve je opet stalo. Vreme, život. Fascinirana sam činjenicom, da još uvek ima sposobnost da tako utiče na mene. Prvi put kada sam to osetila bilo je nešto kratko pošto smo raskinuli. Pojavila sam mu se na vratima, ne razmišljajući. Nisam bila pozvana. Šta više, dan pre toga smo se dogovorili da se nećemo videti neko vreme.

Otvorio mi je vrata. Nisam bila sigurna, da li je srećan što me vidi, ali sam znala da mu je drago. Videla sam to u njegovom pogledu, u zagrljaju koji je nešto kasnije usledio. Stajali smo tako, zagrljeni ni sama ne znam koliko dugo. U jednom momentu, samo je rekao…

-          Vreme stoji ili šta? Hoćemo sesti ili ovako stajati beskonačno?

Klimnula sam glavom i pomislila kako jebeno mrzim što mi čita misli i što me tako dobro poznaje!

-          Ajde da sednemo.

Gotovo besno sam to izgovorila. Seli smo i stidljivo progovorili možda dve reči, kada je tu neprijatnost izmedju nas prekinuo njegov glas.

-          Čuješ ovo?

-          Šta?

-          Pa sat kuca... ipak vreme ne stoji. Hoćemo da krećemo polako?

Izgovorio je to kroz osmeh, a ja sam opet klimnula glavom i krenuli smo.

Tada se to ucrtalo u moj mozak. Napravili smo sebi toliko lepih filmskih momenata i ovo je bio jedan od njih.

...to be continued...