Mrvica

-          Jel vidis mesec mozda?

-          Ne, ovde se sprema kisa…

-          E, jbg, ja cekam napolju da ga vidim. Danas je najveci u ne znam koliko hiljada godina..

-          Nisam znala to…ja evo sedim na prozoru i gledam kako pada kisa, a meseca nigde…zato je nebo prelepe ljubicasto-crvenkaste boje..

-          Da, jeste, i video sam ga, nije nesto veci nego inace, samo sija ko blesav…msm bas jako….

Samo sto je prosla ponoc, spustila sam telefon kada sam procitala ovo zadnje sto mi je napisao. Nebo, je zaista bilo te, tako neobicne boje. Kisa je padala sve slabije i slabije a ja sam sedela na prozoru i trazila pogledom mesec. Htela sam da u tom trenutku zajedno gledamo u istu stvar. Znate onu, gde god da si, svi gledamo u isto nebo, isti mesec. Kilometri izmedju vas ne postoje, tako barem kazu.

Mislila sam o buducnosti. Nismo vise deca, i ja ne bih bila u stanju da budem u vezi kojoj buducnost u nekom momentu, nije cilj,. Naravno, ukoliko ne dodje do toga, boze moj, ali taj cilj stoji, pa stoji…..Dakle, i ako je buducnost neizvesna, htela sam da na sekundu mogu premotati vreme i saznati neke stvari. Setila sam se da mi je on to i rekao, dan ranije. To, da ja neizvesnost ne podnosim, i bio je u pravu. Vrlo cesto je u pravu, onako bolno realan. Tu osobinu kod njega i mrzim i volim. Verujem da je upravo to ono sto me ludacki vezuje za njega. Tada sam sebi priznala da sam uvidela koliko me njegove reci i razmisljanja podsecaju na mene, pre par godina. Tako nesto me je ostavilo bez teksta, samo dan ranije.

Negde oko 13h, po najgoroj vrucini, vracala sam se sa ispita i bila neopisivo nervozna. Ne umem taj osecaj da obajsnim, ali nesto mi nije davalo mira, nikako. Danima me je to pratilo. Mozda, cak i nedeljama, ne mogu da se setim. Bio je to period kada sam osecala jako veliki pritisak sa svih strana. A najveci pritisak dolazio je upravo od njega, odnosno od nas. Pritom, ispiti su se blizili i neki moj plan za ovo leto je visio o koncu. Kazem, dok sam se vracala kuci, tog dana, sve ovo sto sam nabrojala, eskaliralo je. Odlucila sam da uzmem stvar u svoje ruke i da bez reci predjem tih 80 tak kilometara koji nas dele.

Dosla sam kuci i pokusavala sebe da ubedim, po ko zna koji put, da to ne treba da uradim. Da on taj moj dolazak i tu moju potrebu da bas tog trenutka odem, nece shvatiti na taj nacin. Medjutim, sto sam vise razmisljala, to sam vise nalazila razloga da odem. Tako je i bilo. Nazvala sam ga, najavila se i krenula. Nikada pre nisam imala vecu tremu pre odlaska da se vidim sa njim, osim mozda, prvog puta, ali tada, dok sam se vozila autobusom, zeludac mi je bio u grlu. Znala sam da je ovo test i da ako ga padnemo, pucamo ili on ili ja. Ako prodjemo, postajemo jaci. A evo i dan danas da me neko pita, ne znam koji je tu bio ishod.

Nego da se ja vratim tom danu. Stigla sam, i cekala ga kod ulaza u jedan park koji pamtim samo po njegovim poljupcima i dodirima. Ne znam je li on toga svestan, ali cim sam stigla do ulaza, setila sam se, kada smo, godinu dana ranije, on i ja bili tu. Vrlo brzo i on je naisao. Tok tog razgovora i nije toliko bitan, pamtim samo osecaj. Osecaj da sam sa njim zamenila uloge. Nekada sam ja tako pricala o ljubavi, vezama, a te veceri je to bio on. Znala sam sta to znaci, a verujem da on nista ne naslucuje.. Ali srpljenja, mozda vreme mene ubedi u suprotno. Videcemo, tj videcete jer ja ishod ove price znam...

Elem, cudan je taj osecaj bio, i danas se jezim na samu pomisao. Neopisiv je, ohrabljujuci a opet ne daje nadu. Toplo - hladno. Gotovo da ne mogu razdvojiti misli koje su mi prolazile kroz glavu tih dana. Toliko ih je bilo puno, i bilo ih je tesko kontrolisati.

Ono sto je sigurno, je da sam u autobusu za kuci, imala osmeh na licu jer sam makar tih dva sata bila sa njim. Sedela pored njega, ljubila ga, gledala njegove oci. Uf, njegove oci…nikada im nisam mogla odoleti.

U danima koji su sledili napravila sam distancu, pustila sam ga, jer je i sam rekao da su u tom trenutku druge stvari bitnije. Nisam zelela da se namecem. Ali koliko god sam se trudila da ne mislim  o nama i da se prepustim trenutku, toliko me je sve vise zanimalo kada cemo se ponovo videti. Znala sam da on sprema ispite, ali i ja sam ih imala. Pritom zelela sam da me on pozove da dodjem. Da mi dokaze da ne moze bez mene. Sam Bog zna koliko mi je to bilo potrebno. Osecaj da sam mu potrebna, za to sam zivela, zivim i zivecu.

Nego gde sam ono stala….a da…tada sam konacno shvatila da moja sujeta kvari stvari. Ruku na srce, ja sam uvek bila ta koja je preispitivala “nas”, a on je jos uvek bio tu voleo me i muski podnosio sve.

Kasnije, kada sam stigla, mami sam rekla da sam dobila takav verbalni samar, i da mi je to otvorilo oci. Opet kazem, konacno.

Mnogo puta sam mu picala kako moja ljubav nije uslovljena time koliko se cesto vidjamo, a non stop sam ga pritiskala oko toga sto vise vremena ne provodimo zajedno. Potpuno kontradiktorno. Skroz sam zaboravila da je i njemu tesko sto se ne vidjamo. Eto koliko me je sujeta zaslepela.

Dakle, odlucila sam tada, da pustim da stvari teku svojim tokom. Da funkcionisemo u skladu sa situacijama kroz koje prolazimo. To je zivot i kranje je vreme bilo da ga pocnem ziveti kao odrasla osoba….

A moja ljubav je cudna, ona ne nestaje tako lako…i on je to znao. Tu noc i ako sama u krevetu, prvi put sam mu se potpuno predala…..

TO BE CONTINUED  ….