Lišće trave
- Mislim da ću još malo sedeti ovde...
- Na kiši?
- Aha. Nekada sam se toliko bojao ovih letnjih oluja. Toliko sam se plašio da sam se krio u ormanu i pokrivao uši. A kada sam otišao na istok, nedostajale su mi. Mrzeo sam to. U biblioteci sam ih proučavao. Naučio sam sve što sam mogao o njima. Kako, zašto nastaju, ime svakog oblaka....
- I....?
- One se i dalje dogadjaju....
Ovaj dijalog iz filma čiji je naziv, naslov ovog teksta, zapamtla sam dobro.
Dugo nisam imala nikakvu potrebu za pisanjem, i to me je malo, moram da priznam, rastužilo. Imala sam osećaj kao da više svoja razmišljanja ne mogu da pretočim u tekst. Kao da je to besmisleno. Prosto, u svakodnevnom životu nisam imala tema kojima bih se posvetila dovoljno da bih o njima pisala.
Sve su one već mnogo puta obradjivane, ispričane, neke su suviše subjektivne, itd itd....a onda sam se setila ovog dijaloga. Zaista, koliko god se trudili da razumemo neke stvari, koliko god učili o njima, one će se i dalje dešavati. Samo nekolicina srećnika ima tu privilegiju da utiče da se nešto krupno promeni, a sve mi se više čini da i oni vode konstantnu borbu protiv vetrenjača....
Možda i ima neke u istine onoj izreci koja kaže...mudrost je znati koliko ne znaš......
Pa onda sami zaključite da li je mudrost progresivna, kada je ovako predstavljena....
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi
