Ljubav vs individualnost
Zasto posle izvesnog vremena osecaj da nekome pripadamo postaje teret? I kako da se izborimo sa sopstvenom individualnoscu?
Odgovore na ova pitanja trazim I danas. Medjutim ono sto me je navelo da ih sebi postavim je jedna apsurdna cinjenica. Vecina zeli da pronadje nekog sa kime cini savrsenu celinu. Time priznavajuci da nisu kompletni bez svog partnera. Dakle, svesno gusivsi sami sebe. Retko ko ce zapravo ovo priznati ali fakat je da kada se postane ono MI, individualnost bezi kroz prozor. Naravno to je process. U pocetku se trudimo da veza bude izmedju dvoje ljudi koji se vole, dok nesto kasnije postajemo ljubav izmedju te dve osobe. Nemoj te me shvatiti pogresno, ali sama pomisao da ljudi ostaju u vezi, braku, ili u bilo kakvoj zajednici sa nekim, cak i pored ociglednih ne premostivih razlika, cini mi se suludom. Da li je moguce da ljudi toliko daju sebe vezi, braku, da zaborave ko su i sta zele od zivota? Zadovoljavajuci se osrednjim vredostima, kada su mozda mogli i bolje? Zar je ljubav dovoljan motiv za predavanje sopstvenog bica nekome? Izgleda, pitanja se samo gomilaju.
Citava poenta stvaranja ljubavi koja zivi van domasaja ljubavnika, zvuci tako primamljivo, cak i romanticno, ali samo u teoriji. U praksi nije sve tako crno i belo. Ljudi su stvoreni kao socijalna bica, ali su takodje i bica sa slobodnom voljom. Pa to je citavo covecanstvo i izbacilo iz raja, zar ne? Da bi sa nekim proveo veci deo svoga zivota, potrebno je truda, zrtvi sa obe strane. Pre svega dobro promisliti kome poveriti svoje najbolje godine. Zaista ta odluka nije laka. Skoro sam cula drugaricu kako prica o veceri kada ju je momak zaprosio. Noc, pun mesec na nebu, njih dvoje sami na plazi, vatra, tiha muzika, sampanjac. On se zagledao u njene oci, polako kleknuvsi na jedno koleno. I tada je usledilo sudbonsno pitanje. “Zelis li da se udas za mene”? Ona nije ni trepnula a izgovorila je DA. Ne razmisljajuci o odluci koja ce je pratiti do kraja zivota. Naravno ona je to prepricavala sa takvim ponosom u glasu, kao da se hvali. Tvrdi da ju je te noci ucinio naj srecnijom devojkom na svetu. Ili je pak samo nahranio njenu sujetu? To da li ce je ciniti srecnom do kraja zivota, ni jedno od njih dvoje ne znaju. Ono sto im preostaje je da uzivaju u trenucima pred sobom i da svoju individualnost sacuvaju koliko god je to moguce.
Jedino sto zapravo imamo smo mi sami, niko i nista ne bi trebalo da dodje pre toga. Cenite, volite sebe, jer to je jedini nacin da drugi cene, vole vas.
Odgovore na ova pitanja trazim I danas. Medjutim ono sto me je navelo da ih sebi postavim je jedna apsurdna cinjenica. Vecina zeli da pronadje nekog sa kime cini savrsenu celinu. Time priznavajuci da nisu kompletni bez svog partnera. Dakle, svesno gusivsi sami sebe. Retko ko ce zapravo ovo priznati ali fakat je da kada se postane ono MI, individualnost bezi kroz prozor. Naravno to je process. U pocetku se trudimo da veza bude izmedju dvoje ljudi koji se vole, dok nesto kasnije postajemo ljubav izmedju te dve osobe. Nemoj te me shvatiti pogresno, ali sama pomisao da ljudi ostaju u vezi, braku, ili u bilo kakvoj zajednici sa nekim, cak i pored ociglednih ne premostivih razlika, cini mi se suludom. Da li je moguce da ljudi toliko daju sebe vezi, braku, da zaborave ko su i sta zele od zivota? Zadovoljavajuci se osrednjim vredostima, kada su mozda mogli i bolje? Zar je ljubav dovoljan motiv za predavanje sopstvenog bica nekome? Izgleda, pitanja se samo gomilaju.
Citava poenta stvaranja ljubavi koja zivi van domasaja ljubavnika, zvuci tako primamljivo, cak i romanticno, ali samo u teoriji. U praksi nije sve tako crno i belo. Ljudi su stvoreni kao socijalna bica, ali su takodje i bica sa slobodnom voljom. Pa to je citavo covecanstvo i izbacilo iz raja, zar ne? Da bi sa nekim proveo veci deo svoga zivota, potrebno je truda, zrtvi sa obe strane. Pre svega dobro promisliti kome poveriti svoje najbolje godine. Zaista ta odluka nije laka. Skoro sam cula drugaricu kako prica o veceri kada ju je momak zaprosio. Noc, pun mesec na nebu, njih dvoje sami na plazi, vatra, tiha muzika, sampanjac. On se zagledao u njene oci, polako kleknuvsi na jedno koleno. I tada je usledilo sudbonsno pitanje. “Zelis li da se udas za mene”? Ona nije ni trepnula a izgovorila je DA. Ne razmisljajuci o odluci koja ce je pratiti do kraja zivota. Naravno ona je to prepricavala sa takvim ponosom u glasu, kao da se hvali. Tvrdi da ju je te noci ucinio naj srecnijom devojkom na svetu. Ili je pak samo nahranio njenu sujetu? To da li ce je ciniti srecnom do kraja zivota, ni jedno od njih dvoje ne znaju. Ono sto im preostaje je da uzivaju u trenucima pred sobom i da svoju individualnost sacuvaju koliko god je to moguce.
Jedino sto zapravo imamo smo mi sami, niko i nista ne bi trebalo da dodje pre toga. Cenite, volite sebe, jer to je jedini nacin da drugi cene, vole vas.
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi
